intervju: dr Slobodan Jović – Arhitekturu pronalazim negde između umetnosti, nauke i društvene odgovornosti

Arhitekta Slobodan Jović jedno je od ključnih imena savremene arhitektonske scene u Srbiji.

Njegov rad obuhvata širok spektar delatnosti – od akademske sfere i istraživanja u oblasti arhitekture i urbanizma, preko angažmana u očuvanju i prezentaciji arhitektonskog nasleđa, do promovisanja kritičkog promišljanja prostora i interdisciplinarnog pristupa u arhitekturi.

Kao asistent sa doktoratom na Departmanu za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, Jović oblikuje nove generacije arhitekata, ističući važnost teorijskog znanja, istraživačkog rada ali i projektovanja u praksi.

Kroz studio 50 50 primenjuje ova teorijska znanja u praksi, dok kroz platformu Baza, čiji je suosnivač, istražuje inovativne modele urbanih i arhitektonskih intervencija u savremenom društvu.

U razgovoru koji sledi, Jović govori o izazovima s kojima se arhitektura danas suočava, o sopstvenoj arhitektonskoj praksi i reinterpretaciji arhitektonskog nasleđa, kao i o značaju interdisciplinarnog rada u arhitekturi.

Kako balansirati između tradicije i savremenih potreba? Na koji način arhitektura može doprineti stvaranju održivijih i humanijih prostora? I gde se nalazi granica između arhitekture kao umetnosti i arhitekture kao društvene odgovornosti? Arhitekta Jović kroz promišljen i analitičan pristup daje odgovore na ova pitanja, otvarajući nova polja za razmišljanje i istraživanje u okviru savremene arhitektonske prakse.

ARHITEKTURA I STRUKA

Kako biste definisali sopstveni arhitektonski izraz? Koja je Vaša arhitektonska filozofija?

Tvrdnja da imam sopstvenu filozofiju u arhitektonskoj praksi deluje mi pretenciozno i pomalo naivno. U ovako globalizovanom svetu, u eri u kojoj se umesto novih ideja prerađuju reference iz prošlosti, teško je biti istinski jedinstven – gotovo svaku ideju ćemo pronaći na internetu, već realizovanu. Zato ni za svoj arhitektonski izraz ne mislim da je poseban i mislim da je oslobađajuće kad jednom sebi sa leđa skinemo taj teret da naši projekti uvek moraju da budu jedinstveni i nikad viđeni.

Umesto toga, fokusiram se na proces i metodologiju, na ljude s kojima radim, na specifični fizički, društveni i ekonomski kontekst. Ti parametri možda mogu dati onu nijansu osobenosti svakom projektu. Naročito mi je važna ta razmena sa drugim ljudima, sa kolegama sa kojima radim ali i sa svakom osobom od koje možeš nešto naučiti i „uzeti”. Mislim da je jako važno da si uvek okružen ljudima koji su u nečemu bolji od tebe. Zato uglavnom i radim u timovima i uživam u tome. Bilo da je to sa ekipom u kabinetu na fakultetu i Bazi, ili u svom studiju ili u mnoštvu drugih kolaboracija, svaka ova saradnja me unapređuje i čini boljim.

Takođe, smatram da je jako zanimljivo imati tu stalnu fluktuaciju ideja i energije ljudi u radu, a svakako nikad nije dosadno.

Kako onda pristupate projektima?

Volim da svaki projekat posmatram kao zasebnu priču – novu priliku da osmislimo i oblikujemo prostor, ali prostor koji će usrećiti one koji ga koriste, a neće unesrećiti sve ostale i ostalo oko njega. Folder u kojem čuvam svoje projekte nosi naziv „Random Imaginaries“, i upravo tako volim da definišem svoj rad. Možda bi nekome bilo uvredljivo da njegov rad nazovemo nasumičnim imaginacijama, ali ja smatram da je to realna mera onoga što mogu postići u projektantskoj praksi na nivou pojedinačnog objekta.

Naravno, iza tih ‘nasumičnih imaginacija’ stoji jasan metodološki okvir – ali on je istovremeno dovoljno fleksibilan da omogućava raznolikost rezultata. To je ono što me oslobađa, što mi daje prostor za eksperiment – i za grešku. Era velikog ega u arhitekturi je prošla, i ko to ne shvati, praviće štetu i sebi i drugima.

Ovakav stav proizašao je iz mog profesionalnog puta. Prvenstveno se definišem kao arhitekta-projektant, jer je to uvek bio moj prvi profesionalni izbor. Međutim, radoznalost i želja da sagledam stvari iz šire perspektive odveli su me i u obrazovanje – koje danas smatram svojim najvažnijim angažmanom – ali i u društveno-kulturni rad, kroz udruženja poput Baza – Platforma za prostorne prakse, Društvo arhitekata Novog Sada i Udruženje arhitekata Srbije.

Sada se, kroz kustoski rad u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, dodatno bavim temama koje povezuju arhitekturu i kulturu.

Nekad sve to deluje neuhvatljivo, nekad iscrpljujuće, ali upravo ta raznovrsnost definiše moj profesionalni rad, i lično sam time veoma zadovoljan.

Kako gledate na ulogu arhitekata u savremenom društvu?

Oduvek su me nervirale nametnute podele na projektante, teoretičare i društveno angažovane arhitekte. Sve je to arhitektura, i šta god radio – ti si arhitekta. Meni lično širina delovanja omogućava da stvari sagledavam iz više uglova i da svakom zadatku pristupam holistički – bilo da projektujem objekat, radim istraživanje, pišem knjigu ili kuriram izložbu.

Možda upravo to preplitanje projektovanja, naučno-obrazovnog rada i društvenog angažmana može da dâ posebnu dimenziju mom profesionalnom identitetu. Celokupan taj angažman sagledavam u skladu s onim što smatram najvrednijom odlikom arhitektonske profesije – sposobnošću da analiziramo širok spektar tema i disciplina, a zatim tu analizu pretvorimo u sintezu.

Sinteza može biti prostor, ali može biti i misao. I jedno i drugo je kreiranje narativa. A sposobnost da stvorimo priču i ubedimo druge da u nju veruju je neprocenjiva.

Bilo da ubedite klijenta da je prostor koji ste osmislili – i koji on još ne vidi – najbolje rešenje za njega, bilo da promenite urbanu matricu grada, bilo da objasnite društvu zašto je neki objekat vredno arhitektonsko nasleđe – sve je to moć narativa. O tome je govorio i Bogdan Bogdanović kada je rekao da promene u realnosti nastaju tako što se ‘prvo izgrade mali gradovi u ljudskim glavama’.

Nažalost, tu moć smo kao arhitekti zapostavili i prepustili je drugima. Kapital i politika danas kreiraju dominantne narative, a mi smo se povukli u ulogu izvršilaca.

Zašto smo to dozvolili? Razlozi su mnogobrojni – obrazovanje igra veliku ulogu, ali i naša potreba da budemo prihvaćeni i u nauci i u umetnosti, a nismo ni jedno ni drugo u potpunosti.

Ključno pitanje je: kako je moguće da u savremenom svetu, u kojem je narativ postao važniji od činjenica, mi više nemamo nikakvu značajnu poziciju?

URBANIZAM I PROSTORNI TRENDOVI

Kako ocenjujete urbanizam naših gradova? Šta biste istakli kao najveće probleme, a šta kao potencijalna rešenja?

Kada ovu situaciju prevedemo na urbanizam i naše gradove, jasno se vidi jedan od uzroka krize s kojom se suočavamo. Treba svima da bude jasno da danas prostorni razvoj grada nije u rukama arhitekata i urbanista. Možda mi crtamo planove i pretačemo ih u projekte, ali urbana transformacija više nije vođena arhitektonskim ili urbanističkim narativom, već nekim sasvim drugim interesima.

Nekada smo uspevali da ubedimo društvo da se modernizacija odvija kroz modernizam i urbanizam Atinske povelje. Bili smo u stanju da iz korena promenimo naše gradove, pa čak i da sprovedemo određene pogrešne ideje. Danas, međutim, sve se svelo na to da prekomerne koeficijente zauzetosti i izgrađenosti predstavljamo kao ‘zelene oaze savremenog komfora’, učestvujući, nažalost, u prodaji lažnog well-being koncepta.

Nedostatak novih ideja urbanog razvoja, kao i neverovatno nepoznavanje sopstvene urbane istorije, učinili su naše gradove lakom metom globalnog kapitala, ali još važnije lakom metom za korupciju. Da ne budem pogrešno shvaćen – grad ne može da se razvija bez kapitala, niti može biti odvojen od politike, ali ne sme biti vođen isključivo njima. Balans različitih uticaja je ključan. Kada taj balans ne postoji, grad postaje skup nepovezanih ‘development projekata’ iz kojih ljudi žele da pobegnu. To nas dovodi do urbanizacije Kosmaja, Fruške gore, Zlatibora… ali, ako se ovakav trend nastavi, uskoro će i odatle morati da se beži dalje.

Kada nema balansa, bagerima gulimo slojeve Hotela Jugoslavija ili pokušavamo da izbrišemo zakonom zaštićeno kulturno dobro i mesto kolektivnog sećanja zarad kratkoročnih političkih interesa i bogaćenja nekolicine pojedinaca. Beograd sve više podseća na gradove Srednje Azije i Bliskog istoka – to postaje dominantni identitet savremenog Beograda, a taj model se postepeno preliva na Novi Sad, Niš i druge urbane sredine.

Međutim, umesto da kukamo, trebalo bi da se zapitamo: da li mi, kao arhitekte, zaista podržavamo ovaj pravac razvoja? I, što je još važnije, možemo li ponuditi alternativu?

Kako biste opisali arhitektonsku scenu u Srbiji?

Ovakva situacija snažno se odražava i na arhitektonsku scenu u Srbiji, koja je danas prilično dezintegrisana. Postoji veliki jaz između studija koje se bave autorskom arhitekturom – uglavnom projektovanjem individualnih kuća, vila i pojedinačnih stambenih zgrada – i arhitektonsko-inženjerskih firmi koje, kroz sistem javnih nabavki, dobijaju poslove na velikim državnim, ali i privatnim investicijama podržanim od strane države.

Pošto su arhitektonski konkursi gotovo nestali iz naše prakse, autorska arhitektura je sve manje prisutna u javnim objektima, a upravo arhitektura tih objekata i prostora definiše arhitektonsku scenu. U poslednjih nekoliko godina pojavili su se studiji koji donekle premošćavaju ovaj jaz ali za potencijal koji Srbija ima to još nije dovoljno.

Još uvek imamo nesrazmeru između broja izgrađenih objekata i onih iza kojih stoji autorski tim sa artikulisanom arhitektonskom mišlju. Posledica toga je gubitak identiteta arhitektonske scene u Srbiji – arhitektura postaje prilično generička. Postalo je normalno da ne znamo ko je autor nekog značajnog javnog objekta, jer to više niko ne smatra bitnim. A to je posebno problematično u zemlji s dugom tradicijom arhitektonske profesije i velikim brojem značajnih autora na kojima možemo graditi svoj identitet.

Zato je važno vrednovati i promovisati svaki kvalitet, ostaviti sujetu po strani i raditi zajedno na poboljšanju situacije. Jedan od ključnih koraka u tom pravcu bio bi i konačno osnivanje Komore arhitekata Srbije.

RAD SA STUDENTIMA I PEDAGOŠKI PRISTUP

Predajete na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Kako Vas rad sa studentima oblikuje?

Rad na fakultetu za mene predstavlja izuzetno značajan segment profesionalnog i ličnog razvoja. Razmena znanja sa studentima nije jednosmeran proces – ne samo da im prenosim svoje znanje i iskustvo, već i od njih mnogo učim. Njihova radoznalost i drugačija perspektiva podstiču me da stalno budem u formi, da pratim savremene tokove i promišljam sopstvenu ulogu kao edukatora.

Ako pred studente izađem nespreman, gubim integritet, a time i kredibilitet kao predavač.

Poslednji događaji dodatno su mi osvetlili jednu važnu istinu – potcenili smo njihovu svest o svetu oko sebe. Nikada nisam sumnjao u njihovu inteligenciju, ali često se činilo da među njima vlada određena indiferentnost prema društvenoj stvarnosti. Sada uviđam koliko smo grešili i da moramo promeniti pristup, ja bih rekao i ceo obrazovni sistem, koji često ne radi ni za nas ni za njih. Mladi danas imaju jasniji pogled na stvari, bez nepotrebne relativizacije svake situacije, izbacili su ono naše čuveno „da, ali…“ Njihova snaga i odlučnost pokazali su da smo zapravo mi ti koji imamo mnoge zablude i da toliko toga možemo da naučimo od njih – o tome kako promišljati današnji svet i kako se prema njemu postaviti.

Ovo je prelomni trenutak za sve nas. Dugoročno, ništa više neće biti isto. Zato s nestrpljenjem iščekujem povratak u učionicu i nove razgovore – one koji će biti i zreliji i otvoreniji. Biti arhitekta i projektant ne znači samo vladati tehnikom projektovanja, već i imati visoke ljudske i etičke standarde. Bez njih, arhitekta postaje samo egzekutor tuđih želja. A to je nešto što nije dobra pozicija.

DRUŠTVENI ANGAŽMAN I ARHITEKTURA KAO POZIV

Osim akademskog i profesionalnog rada, prisutni ste i u različitim inicijativama koje se tiču arhitekture i urbanizma. Koje teme smatrate najvažnijim za širu stručnu i društvenu debatu?

Moje učešće u profesionalnom i društvenom angažmanu kroz Društvo arhitekata Novog Sada i Udruženje arhitekata Srbije se dogodilo kao posledica lične potrebe da, zajedno sa svojim kolegama, pokušamo da promenimo neke stvari koje su nas lično mučile. To je onaj trenutak kada na lošu situaciju oko tebe možeš da reaguješ na dva načina – jedan da se prepustiš isključivo kritici, koja često vodi u cinizam i drugi da uz kritiku pokušaš da stvari menjaš svojim delovanjem.

To je naravno uvek teško i svakako predstavlja žrtvovanje ličnog i profesionalnog života i zato imam puno poštovanje prema svima koji se odluče da svoje vreme posvete zajedničkom dobru. To je bio razlog zašto sam sa svojim kolegama proveo vreme u pokušaju da utičemo na razvoj grada, kroz Urbanističku stražu, pisanje primedbi na planove, učestvovanju u javnim raspravama i javnom diskursu, učestvovanju u različitim inicijativama, ali i kroz promovisanje i podizanje svesti o tome šta je kvalitetan prostor i šta je vredno graditeljsko nasleđe.

Da li je taj rad bio uspešan? Ako smo uspeli da utičemo na makar neku odluku ili uspeli da promenimo mišljenje makar nekog broja ljudi, onda mislim da vredi tog truda. Iza ovog talasa urbane transformacije se nalazi veliki uticaj mešavine politike, kapitala i korupcije, koji je previše jak za slabe institucionalne okvire, tako da nekad borba izgleda kao unapred izgubljena.

Međutim, shvatili smo da je i u takvim uslovima veoma važno da se čuje taj alternativni glas i da ostane zabeležen, neko će se jednog dana, u drugom kontekstu, vratiti na njega i graditi neku novu priču na njemu. Ono što i mi sad radimo kad pokušavamo da stvorimo sopstveni put učeći od arhitekata koji su bili pre nas.

U razgovoru sa Vama se oseti da živite svoj poziv arhitekte. Koliko je teško ili lako živeti arhitekturu na taj način?

Mislim da je to srećna okolnost za mene. Voleti ono što radiš je neverovatno dobra situacija, a naučiti da u toj ljubavi lepo i živiš je još bolja situacija i to je nešto na čemu još uvek radim.

Šalu na stranu, ali arhitektura je posle moje porodice i prijatelja nešto čemu se uvek želim posvetiti. Ako se to vidi u mom profesionalnom radu, tim bolje.

Da imate priliku da ostavite jednu poruku budućim arhitektama – šta bi to bilo?

Ja tu mogućnost, na moju sreću, imam i koristim je kad smo zajedno u učionici, ali kao što sam rekao, trenutno više imaju oni meni da poruče, nego ja njima. A jedna od važnih stvari koju nam poručuju je ta da se okrenemo jedni drugima, da prestanemo da gledamo jedni druge kao opasnost, kao konkurenciju. Vreme je da obnovimo empatiju, da shvatimo da samo u međusobnoj saradnji i razmeni svima može da bude dobro. Dakle, poštujte svoje kolege i ljude oko sebe i nemojte propustiti da im date do znanja koliko vam znače.

Sve to postane još jasnije kad neku takvu osobu izgubite, što sam nažalost skoro i iskusio. To da Maja* neće biti u našim životima i u našem radu je nešto što će nas zauvek promeniti, ali ja sam zahvalan za sve ove decenije u kojima je ona bila tu.

*Maja Momirov, 1985-2025. Arhitekta, bila je asistent na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, suosnivač udruženja Baza – Platforma za prostorne prakse i član Upravnog odbora Društva arhitekata Novog Sada (2016-2022).

Koliko je časopis i portal „grenef.“ važan za struku, za arhitekte, a koliko za Vas lično?

Malo je medijskog prostora u kojem se o arhitekturi razgovara i promišlja, samim tim i svaka stranica „grenef.-a“ pomaže da naša profesija bude na mestu na kojem zaslužuje. Na tome sa vam zahvalan.