Intervju: Dejan Bojović: Rušenje nije kraj – To je početak odgovorne gradnje

U vremenu kada se sve više govori o održivoj gradnji, pametnim materijalima i zaštiti životne sredine, retko ko razmišlja o početnoj fazi svakog ozbiljnog projekta – rušenju.

O toj temi razgovaramo sa Dejanom Bojovićem, diplomiranim inženjerom i predstavnikom Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu – jedine stručne organizacije ovog tipa kod nas, koja je deo evropske asocijacije i okuplja sertifikovane članove, obučene za izvođenje najzahtevnijih zadataka u ovoj oblasti.

O asocijaciji i njenoj ulozi

Kako je nastala Srpska asocijacija za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu i koje su njene osnovne misije i ciljevi?

Srpska asocijacija je nastala iz potrebe da se oblast rušenja, dekontaminacije i reciklaže u Srbiji standardizuje, profesionalizuje i uskladi sa evropskom praksom. Naša misija je višeslojna – tehnička, zakonska, ekološka i edukativna. Okupljamo stručnjake, obučavamo ih prema evropskim standardima i radimo na razvoju svesti u javnosti i struci.

Osnovni zadatak je pravljenje baze za ove vrste poslova, u svim delovima počev od pregleda objekata, preko planova i projekata rušenja, do dobijanja novog proizvoda. Do sada ova zanimanja nisu postojala kao ni specijalizacija inženjerskog kadra te se na ove radove i nije obraćala pažnja niti proveravala stručnost, što je apsurd sam po sebi.

Mi imamo u praksi veliki broj privrednih činilaca koji kao osnovnu delatnost imaju šifru rušenje objekata a da nisu ni po čemu deo te industrije, niti imaju bilo kakav dokaz stručnosti osim šifre, za radnju koja nije definisana ni jednim zakonom.

Kao asocijacija koja je deo evropskih i svetskih organizacija i jesmo mesto da nam se pridruže kompanije koje se bave ovim poslom i da na taj način utičemo na bolje uslove rada, smanjenje nelojalne konkurencije, nastupi prema donosiocima odluka budu strogo vezani za naše aktivnosti i time podignemo kako domaći, tako i izvozni kapacitet jer su ove aktivnosti na vrlo visokom nivou svuda po svetu.

Kako doprinosite razvoju standarda i praksi u Srbiji, i zašto se to još uvek ne primenjuje sistemski kao u EU?

Nažalost, iako smo deo evropske asocijacije i posedujemo znanje i kadrove, sistemske prepreke su brojne: od nepotpune zakonske regulative i (ne)usklađenosti sa realnim stanjem i uslovima na teritoriji Srbije, preko institucionalne inertnosti, do nedostatka svesti kod investitora. Trudimo se da sve to menjamo edukacijom i primerima iz prakse.

U RS se uopšte ne poštuju ovi standardi.

Mi smo iz tog razloga u saradnji sa Zavodom za standardizaciju osnovali tehničku komisiju za cirkularnu ekonomiju u građevinarstvu, gde nam se pruža mogućnost da napravimo za određene proizvode i naš nacionalni standard, kao i da predložimo druge koji bi mogli da se koriste kod nas.

Zašto je planirano rušenje važno

Zašto arhitekte i investitori već u fazi projektovanja moraju razmišljati o rušenju postojećeg objekta?

Zato što se mnogi materijali mogu ponovo upotrebiti – zemlja, crep, drvo, pa čak i iskopana zemlja. Ako se na vreme planira, ti materijali ne postaju otpad, već resurs. To smanjuje troškove, ubrzava procese i čini gradnju ekološki prihvatljivijom i usklađenom sa zaštitom životne sredine.

Projektnom dokumentacijom treba predvideti koji materijali bi se mogli iskoristiti za izgradnju novog objekta (humus, iskopana zemlja, crep, drvena konstrukcija i sl.). Ovaj materijal se ne bi proglašavao za otpad i mogao bi da se koristi kao „original“ materijal što bi značajno smanjilo troškove bez obzira što bi se na pojedinim materijalima morala da izvrše neka ispitivanja u pogledu opasnosti (zemlja) ili tehničkih karakteristika (drvena konstrukcija).

Oni do sada i nisu imali obavezu razmišljanja, jer su sve prepuštali izvođačima, kroz tzv. pripremne radove. To je bio samo balast na građevinskoj parceli, što je i danas. Važno je da brzo nestane postojeći objekat, da se ne diže larma oko radova i da gradnja što pre počne.

Tako su nastali „specijalci“, izvođači radova koji to obavljaju brzo, kvalitetno, stručno, baš tako se reklamirajući i nudeći svoje usluge i na taj način činili lošu uslugu industriji, građanima, prirodi. Iz ovoga proizilazi da su do sada svi učesnici u ovim aktivnostima u stvari hobisti, koji su iskoristili zakonski i poslovni vakuum da bi obavljali ove vrste radova jer nikakve kontrole nije bilo, nije čak ni postojala.

Vrlo je važno reći da je tako i velika količina opasnih i kancerogenih materijala dospela u vazduh, zemlju, vodu, a da niko u lancu investitor, projektant, izvođač davalac dozvola, kontrola radova o tome nisu razmišljali niti ih je zanimalo.

Novi propisi su trebali da promene svest i takav odnos jer nema novog objekta koji može dobiti kvalitativni sertifikat ili energetske efikasnosti bez reciklažnih materijala, kao ni upotrebnu dozvolu bez toka otpada-materijala nastalog gradnjom i rušenjem.

Kako se pravilno planirano rušenje može pozitivno odraziti na novu investiciju – kroz vreme, troškove, logistiku?

Planiranjem rušenja unapred, investitor može da izbegne kašnjenja, nepredviđene troškove za odlaganje otpada, pa i probleme sa zakonodavstvom. Takođe, pripremljena lokacija i razvrstani materijali znače brži početak radova na novom gradilištu.

Dobija se otpad koji nije moguće dalje koristiti i koji je po generičkoj formi opasan, problematičan i za odlaganje a ne samo za reciklažu i ponovnu upotrebu. To je glavni razlog ubrzanog nastajanja divljih deponija čemu smo svedoci.

Kroz materijalne troškove i naravno misiju i viziju firme koja se bavi rušenjem i firme koja se bavi izgradnjom. Odgovornost prema životnoj sredini mora biti misija svakog investitora i izvođača radova, što na žalost kod nas nije slučaj. I naravno reupotrebu nekih materijala koji bi trebali da budu deo nove projektne dokumentacije, kroz smanjenje ugljeničnog otiska, zadovoljenje evropskih i američkih standarda gradnje (LEED, BREEAM) zadovoljenje energetske efikasnosti.

Ovo i jeste multidisciplinarna aktivnost više različitih struka, mora timski da se radi, što svaki projekat i zahteva sam po sebi, sve u cilju kvalitetne izgradnje i korišćenju zdravih materijala.

Da naglasimo, kako postoje licence za razne vrste projektovanja i izvođenja, kao i nadzora, tako za ove „nove” oblasti postoje sertifikati i nisu nikakav atak na postojeću struku, već samo čin njihovog stručnog usavršavanja uzrokovanim novim tendencijama u građevinarstvu, i stvaranje novih zanimanja koja nisu definisana školskim programima. Iz svega navedenog zaključak je jednostavan, korist je višestruka čak i u materijalnom obliku.

Može li se reći da je poštovanje procedura u rušenju jednako važno kao i poštovanje normi u izgradnji?

Apsolutno. Poštovanjem procedura štitimo zdravlje radnika, sprečavamo zagađenje, ali i omogućavamo reciklažu. Nepravilno rušenje znači potencijalno opasan otpad, povećane troškove i trajne posledice po životnu sredinu.

Jako je važno. Prvenstveno zbog zaštite radnika koji vrše rušenje. Udisanje čestica oštećenih azbestnih ploča ili drugih izolacionih materijala koji sadrže opasne komponente (PUR pena, stiropor i dr.) mogu dovesti do ozbiljnih oboljenja disajnih puteva koji se u slučaju udisanja azbestnih čestica mogu završiti i smrtnim ishodom.

Transport ovih materijala bez adekvatnog pakovanja može ugroziti ljude pored kojih je transportno sredstvo prošlo. Drugi važan faktor je mogućnost korišćenja otpada od rušenja u svrhu dobijanja novih građevinskih materijala, a time smanjenje eksploatacije prirodnih izvora (pesak i šljunak iz reka, kamenoloma) čime smanjujemo količinu devastiranih zemljišta i rečnih korita o čemu tek možemo pričati.

Naravno, mi smo kao nacionalna organizacija već izradili više pravilnika u ovim oblastima, neke i dostavili nadležnim ministarstvima, u dogovoru sa evropskim kolegama, pokušavajući da napravimo nacionalni okvir koji bi zadovoljio našu tradiciju i istoriju u korišćenju građevinskih materijala kao i majstorsku i inžinjersku etiku i kulturu izvođenja.

Propisi i praksa u Srbiji

Postoje li zakonski okviri i regulativa u Srbiji kada je reč o rušenju i reciklaži? Koliko su primenjeni u praksi?

Nažalost, pojam „rušenja“ u zakonima nije jasno definisan. Sve se svodi na „uklanjanje objekta“ i transport na deponiju. Uglavnom nema realnih projekata rušenja, nema obavezne procene otpada, niti obavezne reciklaže. Bez zakonskih osnova nema ni sistemskih rešenja.

Rušenje se smatra pripremnom radnjom pre bilo kakvih drugih aktivnosti, nema svoj projekat i uglavnom se opisuje kroz pripremne radnje u smislu srušiti/ ukloniti objekat i nastali materijal odvesti na deponiju komunalnog otpada ili mesto koje odredi lokalna uprava, a LU nema određeno takvo mesto.

Ako ne postoji definisana radnja, onda ne postoji ni izvođač. To sigurno ne može i ne sme biti izvođač radova jer onda to nije zakon, jer zakonopisac kaže da postoji projekat rušenja za uklanjanje objekata koje projektuje licencirani projektant na izgradnji objekata (a u pitanju su dijametralno suprotne radnje i koje imaju potpuno drugačije postulate rada, i napominjemo ne postoji predmet u edukaciji koji obrađuje ovu radnju), kao i da postoji tehnička kontrola za taj projekat, naravno licencirana (važi isto kao za izradu projekata), očigledno samo iz razloga zadovoljenja forme, dok praktično se ništa po tome ne radi i ne zadovoljava nikakve propise, koji uzgred kod nas i ne postoje.

To je razlog što nema ni reciklaže, jer ako nema potrebe za takvim proizvodima što bismo se i bavili proizvodnjom građevinskih, i drugih, materijala. Napominjemo da reciklažu pokušava da preuzme Ministarstvo zaštite životne sredine što je „nonsens“. Bez dobro osmišljene strategije razvoja i baze izvođača nećemo ništa uraditi. Taj težak posao je Srpska asocijacija sebi stavila u zadatak i na tome radi od prvog dana. Tek sada su vidljivi naši rezultati iako mnogi zloupotrebljavaju sadašnju regulativu baveći se radovima za koje nisu obučeni praveći još veću štetu nego što je do sada bila. Sve iz razloga nepostojanja kontrole i neznanja pregledača dokumentacije i nemanja kaznenih mera.

Koliko se u Srbiji poštuju evropski i svetski standardi za kontrolisano rušenje i dekontaminaciju? Koji su materijali najproblematičniji?

Kod nas ne postoji kontrolisano rušenje niti je ikada postojalo i sve se svodi na improvizaciju, odnosno skinuti i počistiti što pre i baciti gde ima slobodnog mesta. Inače termin kontrolisano rušenje je vezan za upotrebu eksploziva što je kod nas zaista problematično i svaki pokušaj se neslavno završio.

Očigledan je nedostatak postojanja predradnji rušenja kod nas i nerazumevanje pojma pregled objekata kao ni značaj izrade Plana upravljanja otpadom od rušenja i građenja, jer kod nas nije definisano ko može da ga izrađuje iz razloga lošeg tumačenja podzakonskih akata, koji lepo kažu da mora da se uradi ekspertiza radi izrade tog dokumenta. To mogu da izrađuju jedino i samo sertifikovane kompanije koje su prošle obuke, i tu ne vrede nikakve licence ili velike licence, ponajmanje „iskustva” u izradi sličnih dokumenata jer je ovo potpuno nova vrsta materijala koja obuhvata širok dijapazon proizvoda.

U RS se uopšte ne poštuju ovi standardi. Azbest se uklanja bez bilo kakvog plana, zaštite radnika i njegovog bezbednog uklanjanja.

Rušenje u Srbiji je bagerom pri čemu po definiciji opasnog otpada nastaje mešani otpad koji je opasan. Kada se otpad izmeša nema više upotrebe i razdvajanja. Posebnu pažnju zahteva: azbest, izolacioni materijali na bazi PUR pene, bitumena i sl., kablovi naročito ako su infrastrukturni pa su sa uljem i bitumenom, „masne farbe“, premazi, električna i elektronska oprema u starim kućama koje nisu ispražnjene, lekovi, ambalaža od farbi, herbicida, insekticida, hemikalije za čišćenje i dr.

Kako da se poštuju kada ih nismo ni počeli primenjivati. Kasnimo kao da smo sami na svetu i da nam ništa nije potrebno, sve znamo, sve imamo. U Evropi je na snazi Pravilnik o reciklaži 70% otpada od građenja i rušenja, mi nismo ni primenili taj dokument. A niti možemo iz razloga nemanja projektantske i izvođačke infrastrukture, kao ni same legislative kako nacionalne tako i u lokalnoj samoupravi. Kao i Pravilnik o predradnjama rušenja i rekonstrukcija od kojih je naše zakonodavstvo daleko, i još niz drugih obaveza koje proističu iz zakonodavstva EU, preporuka kako EU tako i UN.

Najčešće greške i posledice

Koje su najčešće greške kada se rušenje obavlja nestručno ili bez plana?

Prva greška je mešanje svih materijala – što često pretvara ceo otpad u opasan otpad koji je teško, često i nemoguće reciklirati. Slično važi i za pomešane vrste neopasnog otpada.

Posledice su divlje deponije, zagađenje, povećani troškovi i izgubljeni resursi. Dobija se otpad koji nije moguće dalje koristiti i koji je po generičkoj formi opasan, problematičan i za odlaganje a ne samo za reciklažu i ponovnu upotrebu. To je glavni razlog ubrzanog nastajanja divljih deponija čemu smo svedoci.

Takođe, sam ulazak na gradilište je toliko agresivan za okolinu usled stvaranja ogromnih količina prašine, stvaranja nesnosne iritirajuće buke ne vodeći računa o okolini i stanovništvu na lokaciji. Samo izvođenje je vezano za bager sa kašikom i kamione za transport, što ukazuje na sve manjkavosti dosadašnje zakonske regulative kao i kontrolu ove vrste radova. Šteta koja se ovakvim radom čini je nemerljiva i lako vidljiva kroz stanje kolovoza, trotoara, prašine, i sve većeg prostora koje prekriva ovaj ovako nastao materijal, stvaranjem, urbanim rečnikom rečeno, divljih deponija ili još gore prekrivanjem postojećih deponija komunalnog otpada.

U ovom trenutku sve veći broj građana i stručne javnosti razume i shvata da se ovako stvara trajno devastirani prostor, da od plodnih prostora stvaramo pustinje. Da uporedimo sa gradnjom, ne meša se obrada zidova i betoniranje ploče u istom prostoru, ne obrađuješ zidove dok nije izbetonirana ploča, to isto važi i za rušenje, koje ima svoja pravila pre svega vezana za postojanje opasnih materijala.

Kako izgleda proces dekontaminacije objekta – naročito kod azbesta, hemikalija i opasnih materijala?

Pre svega potrebna je stručna procena, kvalitetan pregled objekta sa laboratorijom, plan dekontaminacije za koji je potrebno dobiti saglasnost, uz rad sa zaštitnom opremom, stvoriti izolacija zone, za sakupljanje u specijalnu ambalažu, transport i kontrola opasnosti (provera opasnosti i koji su materijali u pitanju) u laboratoriji u skladu sa primerima dobre prakse u evropskim zemljama.

Investitor mora angažovati firmu sa sertifikatom i iskustvom za tu vrstu poslova jer takve već rade kod nas i naše su članice i imaju zavidno iskustvo koje je već prezentovano u Evropi. Ovi materijali iziskuju i traže mesta za trajno zbrinjavanje što kod nas ne postoji i naša organizacija ima već pripremljene projekte za jedinice lokalne samouprave za ove vrste opasnih materijala.

Dok se ne uklone opasni materijali nema ni radova na rušenju, rekonstrukciji, adaptaciji. Posao je zahtevan i iziskuje kvalifikaciju da bi se obavio. Različiti su načini uklanjanja od mehaničkih, preko hemijskih do upotrebe toplote, kao i laserskih uređaja naročito kada su u pitanju boje i lakovi.

Reciklaža i održiva gradnja

Koji materijali nakon rušenja mogu biti reciklirani i kako se to pravilno sprovodi?

Zemlja, beton, cigla, crep, metal, plastika, kablovi, staklo, gips, asfalt, drvo – sve to može ponovo u gradnju. Ključ je u selektivnom rušenju i razdvajanju materijala na mestu nastanka.

Na gradilištu se postavljaju skladišne jedinice i materijal se dalje tretira ili šalje specijalizovanim firmama. Materijal se razdvaja na licu mesta, posebno pakuje, i odvozi na tačno određene lokacije od strane lokalne samouprave, na skladištenje i dalji tretman, do dobijanja novih proizvoda.

Napominjemo da material koji je reciktabilan se i ne tretira kao otpad već sirovina-resurs.

Na samom gradilištu mora da postoji sertifikovano lice koje vodi računa o ovom materijalu, kontroliše ga, vodi evidenciju i prati njegov put do skladištenog prostora. To lice je obično deo tima koji izrađuje plan i vodi kompletan monitoring toka ove vrste materijala, čak i samih dobijenih novih materijala.

Koliki je značaj reciklaže sa aspekta održivosti i troškova investitora?

Ogroman. Materijal se može prodati ili ponovo koristiti. Na primer, u asfaltiranju, zakonom je propisano da se mora vratiti 25% struganog asfalta u novi proizvod. U Evropi je to do 50% Pravilno razvrstan i upakovan otpad od rušenja i građenja može se prodati kao vredna sekundarna sirovina drugom gradilištu (zemlja, crep, cigla) ili ugraditi u novi građevinski proizvod koji se može upotrebiti na istom ili drugom gradilištu.

Uredba o upotrebi struganog asfalta nas obavezuje da najmanje 25% struganog asfalta vratimo u proizvodnju novog asfalta kod izgradnje ili rekonstrukcije javnog puta. Tehnološke mogućnosti su da se može vratiti maksimum do 50% u Srbiji, dok je u Evropi zakonska obaveza vraćanja 70%.

Problem je što se kod nas smatra da se strugani asfalt može vratiti skoro u stanju u kom je „skinut“ sa kolovoza, bez prethodne pripreme što je u Evropi nezamislivo. Takođe imamo velike količine starog asfalta za koji je potrebna drugačija priprema, tehnologija proizvodnje asfalta i aditivi koji će omogućiti da se stari asfalt poveže sa novim. Ova priprema „starog“ (koji je generisan pre 3 i više godine) struganog asfalta nije jednostavna, ali je moguća. Zbog visokih troškova, nepostojanja zakonske regulative a time ni subvencija, kod nas u Srbiji se skoro i ne primenjuje.

Da ne govorimo o drugim materijalima, kao recimo gipsu, koji imaju svoju punu primenu kroz zakonsku formu o reciklaži 70% otpada i njegovoj ugradnji kako bi se zadovoljili standardi gradnje kako naši tako i svetski. Nikako ne treba prenebregnuti ni uticaj na smanjenje ugljeničnog otiska, uticaj na klimatske promene i samom čuvanju prirodnih mineralnih sirovina, kao i na uticaj na samu životnu sredinu.

Edukacija i savremene tehnologije

Kako Asocijacija edukuje stručnjake i širu javnost?

Organizujemo obuke, radionice, sertifikacije, pripremamo priručnike i učestvujemo u regionalnim i evropskim projektima. Cilj nam je da znanje prenesemo predstavnicima opštna i gradova, investitorima, projektantima i izvođačima.

Mi smo prošli evropske projekte vezane za edukaciju i kontrolu radova, naravno kao Asocijacija, i bili deo istih. Na osnovu tih programa zasniva se i naš, samo smo ga modifikovali i prilagodili našim uslovima kako bismo omogućili našim članovima lakši pristup evropskim tržištima i stranim investitorima kod nas, koji vode računa i traže da se radovi izvode u skladu sa evropskim procedurama. Imamo teoretski deo, praktični sa pokazivanjem uzoraka i na kraju samo izvođenje radova na terenu uz pratnju naših stručnih timova iz različitih oblasti.

Naravno imamo i koristimo svoje laboratorije i naših članova kako bismo upotpunili ceo proces.

Bez naših članova, visokoškolskih ustanova, ova obuka ne bi imala taj kvalitet tako da smo već pokrenuli i kratke kurseve za specijalizaciju inženjerskog kadra, sve iz razloga nepostojanja ovih zanimanja kod nas.

Za nas je od izuzetne važnosti, kao nacionalne asocijacije, predstavljanje naših radova izvan naših granica, i stvaranje temelja za razvoj ove nove industruje kod nas.

Preko našeg člana „Aktamedie” sprovodimo uvodne obuke i upoznavanje stručne javnosti o zakonskoj regulativi, dobroj praksi, odnosno uvodnu stručnu obuku. Primećujemo i neke druge kako to pokušavaju da izvode sa gromoglasnom reklamom, ali to je informativni kurs koji vode lica koja nisu kvalifikovana za ove vrste radova i materijala, odnosno, tumači na svoj način propisa, dovodeći u zabludu posetioce kurseva. Ne mogu da ne kažem i da preskočim značaj „grenef.-a“ koji na pravi način prezentuje ovu industriju i kroz sam naziv promoviše ovu novu industriju koja je postala neizbežan deo građevinskih aktivnosti u celom svetu, u proizvodnji novih materijala.

Time ukazuje na značaj ove teme i doprinosi razvoju svesti kod svih aktera u ovim aktivnostima.

Koje mašine i sistemi se danas koriste u savremenom kontrolisanom rušenju?

Ogroman napredak je napravljen u proizvodnji mašina, alata, priključaka i spojnica za ove aktivnosti. Veliki je broj i manjih kompanija koje se bave ovom proizvodnjom kao alata za sečenje materijala, čak i podvodnih. Sve manje se koriste klasične mašine sa kašikama koje mi svakodnevno gledamo i korišćenje udarnih čekića u gradskim zonama. To su roboti za rušenje, mašine sa selektivnim hvataljkama, sistemi za prigušivanje prašine, digitalno praćenje procesa. Te tehnologije omogućavaju veću preciznost, bolju kontrolu i veću bezbednost radnika.

Izdvojili bismo opremu za selektovanje materijala na licu mesta gledajući iz ugla urbanih radova, odnosno u gradskim zonama, kao i opremu za automatsko tretiranje materijala i njegovo vraćanje u novi objekat.

Sve u svemu svi u lancu prate razvoj ove industrije i uveliko koriste nove tehnoligije i materijale u svom radu.

Saveti struci i investitorima

Kakva je saradnja sa investitorima danas? Da li raste svest o važnosti planiranog rušenja i reciklaže?

Kod manjeg broja investitora da, ali većinom još uvek ne. Razlog su nepoznavanje teme, nejasne procedure i nedostatak infrastrukture za tretman otpada. Ali promene su moguće – uz edukaciju i podsticaje. Naime, investitori se na ovu temu mnogo i ne osvrću.

To je za njih samo papir više, a to se odnosi i na državu kao najvećeg investitora. Oni daju naloge zaduženim za dobijanje potrebnih dozvola i važno je samo dobiti saglasnost, što pre, dok ono što se nalazi u dokumentu i nije važno. Zaposleni u sektoru zaštite zivotne sredine, bez ikakve pripreme i moram reći znanja, jer je u pitanju potpuno novi karakter “otpada” koji više nije komunalni, direktno utiču na izgled tog dokumenta, važnog dela tehničke dokumentacije, i predlažu obrađivače istog, koji naravno imaju prednost u izdavanju.

To su obično firme koje su se i do sada bavile otpadom i do te mere formalizovali sve te radnje pa i ovu novu, da se u praksi odlično vidi pravo stanje u čitavoj oblasti.

U praksi se vidi da koordinacija između ministarstava ne postoji, i da su propisi u koliziji jedan sa drugim.

Obično te radnje preuzimaju izvođači radova, tzv. operateri otpada, koji nemaju kvalifikacije za te vrste radova jer operater je sakupljač otpada a ne izvođač građevinskih radova. Posedovanje mašina ga ne svrstava u kvalifikovanog izvođača, a pošto tih zanimanja nema u nomenklaturi zaključak je da su i to „divlji” radovi.

Tehničku dokumentaciju ne može da radi bilo ko, naročito u ovom poslu pojedinac, i da ne postoji nikakva odgovornost autora za samu dokumentaciju. Ako je oni nemaju onda sigurno moraju da je imaju obrađivači-pregledači i izdavaoci saglasnosti jer oni potpisuju dokument. Ovo je naročito važno jer u našoj državi postoje samo dve lokacije za skladištenje otpada od građenja i rušenja. Investitori nikako da razumeju da tako započeta gradnja ga u startu dovodi u status nelegalne “divlje” gradnje jer mora da prikaže gde ide sav taj materijal.

Upotrebna dozvola se ne može dobiti bez valjane dokumentacije o ovom materijalu, odnosno putu od rušenja do novog materijala.

Mi smo tu da pomognemo i otvoreni smo za saradnju, jer nam je cilj pre svega edukacija svih činilaca u ovom poslu, od državnih službenika do radnika na gradilištu.

Šta biste poručili arhitektama i projektantima kada je reč o rušenju i reciklaži?

Da steknu nova znanja, da se obuče i da kroz projektnu dokumentaciju izvrše: pregled objekta, definisanje vrste i količine otpadnih materijala, način rušenja, način razvrstavanja na mestu nastanka, način pakovanja, transporta i skladištenja kao i pravilan monitoring postupanja sa otpadom. Monitoring/ formiranje dokumentacije iz oblasti upravljanja otpadom je vrlo važan segment upravljanja otpadom koji arhitekte i projektanti moraju znati da bi pravilno upravljali njime. Samo kroz pravilan i jasno definisan monitoring možemo obezbediti primenu otpada od rušenja i građenja kao novog materijala. Ovo se ne odnosi samo na arhitekte već na projektante svih struka, a svako u svojoj oblasti. Novi evropski protokol definisao je tačne radnje/ postupke koje treba sprovesti pre rušenja objekta i oni moraju biti uvedeni u zakonsku proceduru RS a time i u projektnu dokumentaciju. Da se edukuju. Da planiraju kraj objekta već u fazi idejnog rešenja. Da predvide vrste materijala koje će se rušiti, kako će se razvrstati, skladištiti i koristiti dalje. Da vode evidenciju i uključe inženjere kroz multidisciplinarne timove za upravljanje otpadom od građenja i rušenja.

Koji su planovi Asocijacije za naredne godine?

Nastavljamo edukaciju i radimo na inicijativi za promenu zakonodavnog okvira. Želimo da uvedemo evropski protokol za pripremu, odnosno predgradnje, rušenja, rekonstrukcija i renoviranja, adaptacija u obaveznu projektnu dokumentaciju u Srbiji.

Takođe radimo na umrežavanju stručnjaka i razvoju infrastrukture za reciklažu građevinskog otpada. Započeli smo više projekata stvaranja novih materijala iz ovog materijala (otpada-resursa) koji bi mogli odmah da se ugrađuju i primenjuju u izgradnji. Uradili smo više projekata dekontaminacije, koje smo predstavili i u EU, koji su odlično prihvaćeni čak i preuzeti, kao i na više lokacija uklanjanje azbesta po svim pravilima struke koji su pohvaljeni od strane rukovodioca projekta, investitora i ta saradnja se i dalje nastavlja. Oformili smo bazu za ovu vrstu poslova koja se polako širi jer jedino naši članovi imaju valjane sertifikate za njihovo obavljanje koji su prihvaćeni i u EU. Po pitanju reciklaže smo uključeni u, za sada, jedina dva mesta za skladištenje i tretman ovog resursa, gde se tako dobijeni materijal već koristi, i aktivno radimo na profesionalizaciji kadra na tim poslovima. Kao takvi i jesmo prirodni partner donosioca odluka, zakonodavaca i zakonopisaca, lokalnih samouprava jer su ove aktivnosti u njihovim nadležnostima, učesnika u projektovanju, izgradnji, rušenju i kontroli u građevinskom i drugim sektorima.

Mnogo posla još imamo kako bismo sve uveli u propise, definisali radnje, osposobili kadrove.

Zaključak

Rušenje nije kraj. To je početak. Bez stručnog i planskog rušenja nema bezbedne gradnje, nema održivosti i nema ekonomije u građevinarstvu. Dok ne promenimo način razmišljanja o otpadu i resursima – ostajemo daleko od Evrope, iako znanje i stručnjake dobrim delom već imamo.