Connect with us

Građevina

Efikasno rešenje za problem parkiranja

Objavljeno

:

Podzemne garaže - Efikasno rešenje za problem parkiranja

Gotovo u svim istraživanjima o kvalitetu života u velikim gradovima širom sveta, njihovi stanovnici će u prvih pet najvećih problema koji im koče svakodnevicu obavezno ubrojiti nedostatak mesta za parkiranje.

PODZEMNE GARAŽE

//Stalna zauzetost postojećih parkinga u gradskom jezgru, u blizini administrativnih, obrazovnih i zdravstvenih ustanova, u poslovnim četvrtima, kao i nedovoljan broj javnih garaža u gusto naseljenim čvorištima (gde po nepisanom pravilu ima dosta ugostiteljskih i ostalih uslužnih objekata), večita je noćna mora svakog velegrada.

Lokalno rukovodstvo i urbanisti obično su u nezavidnoj situaciji kada treba pronaći efikasno rešenje za ovo pitanje, jer se uglavnom dešava da rešavanje datog problema izazove novi na drugoj strani.

Prva opcija kojoj svi pribegavaju je izgradnja novih parkinga svuda gde je to moguće, a potom ogromnih javnih garaža u vidu čitavih višespratnih zgrada, iliti auto parkova (eng. car park, parkade) kako se popularno još nazivaju. Međutim, dodatno zauzimanje površina za potrebe parkiranja automatski znači da će imati manje mesta za sve ostalo – stambene i poslovne zgrade, parkove i dečija igrališta, nove hotele, trgove. Ova situacija donekle se može ublažiti građenjem podzemnih garaža.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u Beogradu je u 2017. godini registrovano novih 50 hiljada automobila, što je apsolutni rekord otkada se vodi evidencija!

Pretvoreno u procente, Beograđani su prošle godine kupili 17% više vozila nego 2016, sa tendencijom da se ovaj trend nastavi. Da će to biti slučaj pokazuju i saobraćajne analize i planovi koje je lane izradio Grad BEOGRAD, na osnovu kojih se prognozira da će se do 2033. broj vozila na prestoničkim ulicama povećati za neverovatnih 39 odsto, što će dodatno zakrčiti saobraćaj na ključnim pravcima u gradu, kako u jutarnjem, tako i u popodnevnom špicu.

Podzemne garaže - Efikasno rešenje za problem parkiranja

Podzemne garaže – Efikasno rešenje za problem parkiranja, foto: www.pixabay.com

Zbog svega toga biće neophodno realizovati već najavljene velike saobraćajne projekte: dva tunela, dva nova mosta, završetak obilaznice oko Beograda, metro, ali i izgradnju podzemnih garaža o kojoj se sve glasnije govori. Naime, Grad Beograd jesenas je objavio javni poziv za dodelu koncesije za projektovanje, finansiranje, izgradnju, upravljanje, održavanje i prenos vlasništva nad četiri podzemne garaže na teritoriji prestonice.

U pitanju su garaže na Studentskom trgu, na Trgu republike, u Vlajkovićevoj i u Fruškogorskoj ulici koje bi trebalo da budu izgrađene do kraja 2021. godine. Vrednost projekta okvirno je procenjena na iznos između 35 i 40 miliona evra, budući da u garažama za koje još nije izdata građevinska dozvola (Trg republike, Vlajkovićeva, Fruškogorska) ukupan broj parking mesta tek treba da bude utvrđen u skladu sa ugovorom o koncesiji.

Rok trajanja koncesije je 40 godina, a prema uslovima pogodbe koncesionar, koji će u tom periodu upravljati garažama, obavezuje se da Gradu plaća dvodelnu koncesionu naknadu – prvi deo jednokratno po finansijskom zatvaranju projekta, a drugi godišnje kao fiksnu naknadu po broju parking mesta u svakoj garaži koja je puštena u rad. Ne računajući garažu u nedavno otvorenom tržnom centru “Rajićeva” sa 450 mesta, u centru Beograda u ovom trenutku postoji svega šest velikih javnih garaža – Obilićev venac, Masarikova, Narodni front, kod „Politike“, kod Beton hale i garaža kod gradske skupštine koja je od nabrojanih jedina podzemna.

//Ideja je da se izgradnjom nove četiri podzemne garaže u gradskom jezgru dobije ukupno 1900 novih parking mesta koja se naplaćuju, a da se istovremeno uspe u nameri da se taj prostor, po uzoru na svetske metropole, pretvori u pešačku zonu i u potpunosti stavi na raspolaganje pešacima.

Kako je suma od 40 miliona evra iznos koji bi predstavljao veliki udar na gradski budžet, kao pogodan model za realizaciju ovog projekta izabrano je javno-privatno partnerstvo u kom Grad nudi parcele, a investitor na sebe preuzima projektovanje, finansiranje, upravljanje i održavanje garaža od kojih će narednih 40 godina ubirati profit, a nakon isteka koncesionog perioda objekte vratiti gradu.

Komparativnom analizom situacije u okruženju nameće se zaključak da u Srbiji nerešen problem parkiranja itekako postoji, ali je, ispostavlja se, kod većine naših “komšija” stanje još nepovoljnije. Tako na primer Parking servis PODGORICA, društvo osnovano aprila 2007. godine, raspolaže sa 5019 parking mesta, od čega 3085 na opštim parkiralištima po zonama, 1237 mesta na parkiralištima sa kontrolisanim ulaskom i izlaskom vozila, i 697 u garažama od kojih nijedna nije podzemna.

Podzemne garaže - Efikasno rešenje za problem parkiranja

Podzemne garaže – Efikasno rešenje za problem parkiranja, foto: www.pixabay.com

Parking prostor jedan je od oskudnijih resursa u glavnom gradu Crne Gore, pa građani često svoja vozila parkiraju i na mestima koja nisu predviđena za to, kao što su trotoari i zelene površine, čime ponekad ugrožavaju druge učesnike u saobraćaju. Podgoričani kao jedino rešenje za hronični nedostatak parking mesta i sprečavanje daljeg devastiranja ionako malog broja zelenih površina percipiraju izgradnju podzemnih garaža, koja bi ustvari bila deo strategije pretvaranja centra i dela grada preko Morače u pešačku zonu.

Na prvu podzemnu garažu još neko vreme moraće da sačekaju i građani SARAJEVA, mada su oni nešto bližu ostvarenju cilja. Još 2013. godine predstavljen je plan izgradnje dvoetažne podzemne garaže površine 5000 kvadratnih metara sa 155 parking mesta u blizini gradske većnice, ali njegovo ostvarenje prolongiralo je pronalaženje strateškog partnera. Na kraju se odustalo od javno-privatnog partnerstva i donela odluka da se radovi vredni 6,5 miliona KM finansiraju iz kredita Saudijskog fonda za razvoj, a da garaža bude uknjižena na opštinu Stari Grad, koja će ujedno jedina i prihodovati od nje. Nadzemni deo zamišljen je kao višenamenski trg sa parkom i dečijim igralištem, na kome će biti postavljena i bina za održavanje kulturno-zabavnih manifestacija tokom čitave godine. Radovi bi trebalo da počnu ovog proleća. Sa najviše podzemnih garaža u regionu može se pohvaliti ZAGREB, koji je ubedljivi lider sa čak 15 podzemnih garaža i 7204 parking mesta. Od toga je pet javnih garaža, a ostale su u sklopu tržnih centara, hotela, bolnice i kongresnog centra.

Tipičnom Evropljaninu u proseku treba više od tri minuta kruženja po centru grada u potrazi za praznim parking mestom. Tom prilikom ne samo što se stvara saobraćajna gužva i pojačava tenzija među vozačima, već se na ograničenom prostoru emituje velika količina ugljen dioksida, jednog od najvećih zagađivača vazduha. Na Starom kontinentu, ali i u ostatku razvijenog sveta, primetna je težnja da se parkinzi, koje nazivaju “betonskim rugobama”, odstrane iz centralnog područja velikih gradova, kako bi se promovisalo pešačenje, vožnja bicikla, život bez buke i izduvnih gasova.

U SAD-a primenjen je recept drastičnog poskupljenja cene parkiranja kako bi se građani naveli da svoja vozila ostavljaju u udaljenijim kvartovima gde je ono jeftinije, a nadalje se kreću metroom ili pešice. S druge strane, grad CIRIH je još dekretom iz 1996. godine zabranio izgradnju novih parkinga, koji je implementiran tako da investitor koji želi da izgradi parking ima obavezu da isti toliki broj parking mesta ukloni sa gradskih ulica. U KOPENHAGENU su se odlučili za građenje novih podzemnih garaža po obodu grada, i time smanjili procenat ljudi koji autom putuju do posla sa 22% na 16%. Podzemne garaže su zaista dobro i prostorno rentabilno rešenje za redukovanje saobraćaja, rasterećenje centralnih gradskih zona i uštedu prostora.

Jedna od interesantnijih je svakako robotizovana podzemna garaža u DUBAIJU koja na oko deluje kao garaža za jedno vozilo, ispod koje se zapravo krije objekat sa 765 parking mesta. Sve što vozač treba da uradi je da vozilo doveze na platformu, koja ga zatim zahvaljujući kompjuterskom softveru prebacuje do prvog slobodnog parking mesta. TOKIO kao višemilionski megalopolis takođe ima problem sa gustinom saobraćaja, a samim tim i sa prostorom za parkiranje. Jedan deo problema je rešen apelovanjem na stanovništvo da manje koristi četvorotočkaše i nađe alternativno prevozno sredstvo za kretanje po gradu. To je, s druge strane, stvorilo potrebu za parkiralištima za bicikle, jer je Tokio postao grad u kome čak trećina populacije umesto automobila vozi bicikl. Jedan takav parking sastoji se od nadzemnog kioska za ostavljanje dvotočkaša, odakle se uz pomoć robotičke ruke spuštaju i raspoređuju na neko od 144 raspoloživa podzemna parking mesta.

Titulu grada sa najvećom podzemnom garažom na svetu, pak, valja dodeliti izraelskom gradu HAIFA. U njemu ćete naći ogroman kompleks na tri nivoa sa neverovatnih 1500 parking mesta, sagrađen ispod zgrade medicinskog centra Rambam. Možda najfascinantnija činjenica u vezi sa ovom podzemnom garažom jeste da se u slučaju masovnog terorističkog napada, zemljotresa ili neke druge prirodne katastrofe brzo i efikasno može pretvoriti u pokretnu bolnicu sa 2000 ležajeva.

Autor: Jelena Mitrović, diplomirani novinar

Advertisement
Klik za komentar

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Građevina

I Francuska očekuje naše radnike

Objavljeno

:

Od

radnici na gradilištu

Posle Nemačke koja konstantno ima potrebe za našim radnicima i Francuska planira da uvede kvote za radnike iz zemalja izvan Evropske unije kojima će omogućiti ulazak u zemlju, rekla je ministarka rada Mjuriel Peniko.

Kako prenosi Hina, ministarka Peniko je pojasnila da će kvote biti određene u toku leta 2020. Naime, Vlada će sastaviti popis relevantnih zanimanja koja će biti pokrivena tim kvotama, iako je prioritet vratiti Francuze na tržište rada, prenela je „Al Džazira“.

„Naš je prioritet da pomognemo Francuzima da se vrate na tržište rada. Tek potom ćemo se okrenuti izbeglicama i omogućiti im da nađu posao“, rekla je ministarka, kako prenosi agencija. Ukoliko i dalje bude potrebe za radnom snagom, na korist države i kompanija, dodala je Peniko, „dovešće se ljudi koji su potrebni, u zavisnosti od njihovih zvanja i kvalifikacija“.

Nastavi sa čitanjem

Građevina

Manjak građevinskih radnika u Srbiji – od uzroka do posledica

Objavljeno

:

Varilac

Koja su to deficitarna zanimanja u Srbiji

Kada govorimo o trendu promena, u bilo kojem smislu, postoji sada već vidljiva tendecija nove generacije u kojoj se ne ostavlja prostora čekanju da tu gde jesu bude bolje, već odlaze tamo gde je već bolje, rukovodeći se sasvim logičnim postulatom da je život jedan i da ga ne treba trošiti na pauze i čekanja. I neki bi rekli da su pametniji od nas koji nismo tako razmišljali. Što se građevinskog sektora tiče, gore pomenuti postulat je, dakako, primenjiv, čak, čini se, i primenjiviji nego u drugim delatnostima. Zašto je to tako? Pretpostavlja se da u poslu na građevini nepoznavanje ili slabije poznavanje jezika na području na koje, sada već slobodno možemo reći, migriraju i građani naše zemlje, jeste jedan od razloga iz kojeg je ovim ljudima lakše da odu, nego nekome ko ne bi svoj posao mogao jednako dobro da radi na nekoj drugoj teritoriji bez odličnog poznavanja jezika. Bilo šta da je razlog, činjenica je da u Srbiji postoje kategorije zanimanja koja su deficitarna i iz godine u godinu postaju to sve više. Među njima, na vrhu liste, nalaze se i građevinski radnici.

// Kako kažu najnoviji podaci, grad Beograd ima oko 2.000 aktivnih gradilišta, a kako je trenutno aktuelan nedostatak građevinaca u celoj Srbiji, na izgradnji prestonice zaposlen je veliki broj stranih radnika iz Evrope, pa čak i iz daleke Azije. //

Koliko ih tačno ima, kažu stručnjaci, skoro je nemoguće utvrditi, između ostalog i jer popriličan broj radi „na crno”. Goran Rodić iz građevinske komore rekao je za list Blic da najviše ima Albanaca iz Severne Makedonije i Turaka. Tačnije, Turski državljani dolaze organizovano preko firmi koje ih angažuju za naša gradilišta, a najviše ih je upravo u Beogradu.

Rodić je skrenuo pažnju na probleme koji se javljaju zbog ove pojave na našim gradilištima: “Organizovani i prijavljeni radnici ne predstavljaju problem za bezbednost. Problem su radnici koji rade na divlje, a koji ne podležu kontroli zbog čega mogu da nastanu teške povrede, pogotovo kod onih koji nisu obučeni i ne znaju jezik. Prema nekim procenama, do 40 odsto građevinaca iz inostranstva radi na crno”. Pored Turaka i Albanaca, tu su i Indijci, ali i Pakistanci. Meðu njima je najviše onih koji su angažovani za obične poslove, odnosno klasična fizička radna snaga na gradilištima.

// Definitivno možemo reći da Srbiji hronično nedostaju građevinski radnici. I dok moleri, fasaderi, gipsari i keramičari iz naše zemlje odlaze u Švedsku i Norvešku za platu od 2.500 evra mesečno, u Srbiju dolaze da rade građevinci iz Albanije i Makedonije za dnevnicu od 25 evra. //

Neko bi rekao, dobro je nismo najgori, ali taj neko nije morao da se seli, da menja život svoje porodice iz korena, uči novi jezik u starosnom dobu u kojem to i ne ide tako lako i preživljava sve one promene koje nisu nimalo lake. Dakle, ovo jeste problem. U mikro smislu osipa se porodica kroz fazu prilagođavanja, dok u makro smislu siromašne ekonomije gube struène ili već obučene ljude.
Ono što je takođe evidentno i zbog čeka je problem odlaska građevinskih radnika iz naše zemlje vidljiviji nego desetak godina unazad, je činjenica da možemo sa sigurnošću da kažemo: “Da, u Srbiji se gradi!” Štaviše, prema najnovijim podacima Eurostata, građevinarstvo u Srbiji doživljava ekspanziju najveću u poslednjih deset godina. U prva tri meseca ove godine građevinska delatnost zabeležila je rast od 26,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine. U junu mesecu 2019. izdato je 1.875 građevinskih dozvola, što je za 0,1% više nego u junu prethodne godine. Indeks predviđene vrednosti radova u junu 2019. veći je za 148,9% u odnosu na jun 2018. Na povećanje predviđene vrednosti radova najviše je uticala dozvola izdata za izgradnju deonice 1 Magistralnog gasovoda granica Bugarske – granica Mađarske.

// Činjenica je da radnika nema dovoljno, a zašto je to tako skoro je za medije objasnio Goran Rodić iz Građevinske komore. //

On je rekao da Srbiju napušta i polukvalifikovana radna snaga i kvalitetni majstori i zanatlije. – Događa se ono na šta smo upozoravali pre 15 i više godina. Nismo školovali kadar, starosna struktura zaposlenih u građevinarstvu je 55 godina i imate situaciju da dosta naših radnika odlazi u inostranstvo zbog bolje zarade. U evropskim zemljama od građevinskih radnika najviše se trenutno traže montažeri skela, fasaderi, majstori za pod, ali i instalateri mašinskih instalacija i elektroinstalacija, kao i instalacija na energetskim blokovima u termoelektranama – rekao je potpredsednik Građevinske komore.

Deo dobrih radnika angažovan je na velikim infrastrukturnim projektima u kompanijama poput „Energoprojekta”, „Mostogradnje” i Puteva „Jedinstvo” ili u manjem delu na privatnim gradilištima. Procenjuje se da je u niskogradnji trenutno angažovano oko 250 firmi, ali tu uglavnom rade rukovaoci mašinama i polukvalifikovana radna snaga.

Šta kažu preduzetnici o manjku radnika?

S obzirom da mi kao redakcija časopisa koji se bavi istraživanjem o širokoj sferi građevinarstva i ima u tom smislu dugogodišnje iskustvo, naši klijenti i saradnici pričali su nam o problemima koje imaju zbog manjka radnika. Problemi, kada bismo ih sveli na zajedničke, imaju više aspekata. Prvi je svakako onaj generalni, opšti nedotatak majstora, odnosno već obučenih ljudi sa iskustvom, kao i model po kojem bi i to malo stručnjaka i ljudi sa iskustvom odlučivali da ostanu da žive i rade u Srbiji i posle ponude iz neke Zapadne zemlje koja ima potrebu za radnom snagom u polju građevine.

Drugi, pokazalo se lakše rešiv problem, je nedostatak obrazovanja pa samim tim i praktičnog znanja iz određenih oblasti za koje ne postoji smer u stručnim školama, ali ni na univerzitetima u našoj zemlji. Tako, na primer, proizvođači stolarije ili podopolagači, ne mogu da nađu, pa čak ni da puno plate, obučenog čoveka koji bi došao i odmah počeo da koristi svoje znanje stečeno u nekom od obrazovnih sistema naše zemlje u određenoj kompaniji.

Ovo se rešava tako što već postojeći timovi obučavaju svoje buduće radnike i nastupaju kao neko ko im pruža sve neophodne informacije koje će koristiti na poslu. Ovo i nije tako čudno s obzirom da u bogatim ekonomijama, odnosno zemljama Zapadne Evrope, obrazovni sistem i funkcioniše tako što se budući radnici obučavaju već za vreme školovanja, kroz praksu koja će im već u startu dati šansu da ostanu u firmi u kojoj su se obučavali.

Radnik na građevini

Radnik na građevini, foto: redakcija časopisa Grenef

Nešto slično bilo je omogućeno i u nekadašnjoj Jugoslaviji, kada su učenici pojedinih stručnih škola, svi osim gimnazijalaca, imali tzv. pripravnički, koji je služio za sticanje praktičnog znanja i rada u sistemu u kojem će verovatno, posle odrađenog pripravnièkog staža i ostati. Kompanije koje sve do kraja osamdesetih bile isključivo u vlasništvu države, na taj naèin su klasifikovale svršene studente ili učenike srednih škola kao i zanatlije na mesta koja su im neophodna za rad same firme.

Kada pričamo o periodu komunizma koje se bazira na zajedničkoj, odnosno državnoj svojini, ona se oslanjala na još jednu olakšicu. Naime, radnici su, pogotovo građevinski, i tada odlazili u zapadne zemlje, ali taj broj je zaista bio zanemarljiv, jer je jednom armiraču, recimo, omogućena stipendija još za vreme školovanja, ali s obzirom da je školovanje bilo besplatno, ovo je bio iznos koji bi obezbedio sredstva nekome čiji roditelji nisu u mogućnosti da ga pošalju u neki drugi grad zbog određenog smera ili škole. Recimo da je iznos koji je država dala ovim učenicima bio do visine trećine plate radnika sa punim radnim vremenom i stalnim zaposlenjem.

Građevinski radnik

Građevinski radnik, foto: redakcija časopisa Grenef

Novac je bio bespovratan, uz uslov da se učenik obaveže da će doći da radi u kompaniji koja ga je stipendirala i ostati u njoj najmanje dve godine (ovaj vremenski period bio je različit od firme do firme i negde je on bio duži). U ovom sistemu, za razliku od sadašnjeg, radnik u kojeg je uložen novac i znanje ostajao bi u toj kompaniji da u njoj privređuje i na taj način, uslovno rečeno, vraća dug prema istoj. Činjenica je, takođe, da radnici nisu imali potrebu ni da menjaju mesto na kojem rade, pa je najčešći slučaj bio da radnik još pri kraju školovanja dođe na jedno radno mesto i na njemu ostane sve dok ne ode u penziju.

Uzevši u obzir sistem koji je bio u tadašnjoj državi i ekonomsku stabilnost i radnika i same države, sasvim je jasno zašto se danas dešava da radnika, pogotovo građevinskih, nema dovoljno. Ipak, komunizam kao sistem, očito, nije bio održiv, pa su i radnici u građevisnkom sektoru ostavljeni da se prilagode novonastaloj situaciji u našoj zemlji, tzv. tranziciji.

// Tako je deo njih prešao u privatni sektor, a deo njih, sada se čini onaj veći, otišao je u neku drugu zemlju u kojoj je za svoje iskustvo dobijao veću platu i, na kraju, i veću penziju iz zemlje u kojoj je ostvario prava na istu svojim angažovanjem u nekoj od građevinskih firmi. //

Građevinski radovi

Građevinski radovi, foto: redakcija časopisa Grenef

Ne smemo zanemariti ni rapidan napredak tehnologije u kojem sve češće mašine zamenjuju rad ljudi, ali i jak menadžment koji već ima ustaljenu šemu poslovanja na koju se radnik mora prilagoditi kako bi ostao i bio koristan u tom sistemu. Takođe, trend je sada drugačiji. Ljudi češće menjaju poslove, pogotovo onda kada i drugi supružnik radi, pa to ostavlja prostora da se ljudi pozicioniraju i koriste svoj pun kapacitet koji može biti nagrađen i rangiran. Možemo, bez bojazni da ćemo pogrešiti, reći da danas postoje veće šanse za napredak jer kompanije već i same koriste svoje ljudske resurse kako bi povećale produktivnost radnika, ali i pozicionirali ih na mesta menadžera i tako iskoristili organizacione sposobnosti koje neki pojedinac evidentno ima. Ovo nije bio slučaj u komunističkom uređenju države koji se bazirao na postulatu jednakosti više nego na individualnoj sposobnosti pojedinačnog radnika.

Građevinski radnik

Građevinski radnik, foto: redakcija časopisa Grenef

Kako pomoći privrednicima?

Pitanje je naravno kako rešiti problem odlaska radnika u jednom sistemu koji, koliko god da radi na sebi, prosto ne može da parira ekonomijama koji su odavno prošle i period tranzicije koji je doneo i ekonomsku nestabilnost i samim tim nepoverenje stranih investitora. Jasno je da radnik na građevini u Srbiji ne može imati visoku dnevnicu kao što bi za taj posao imao u Nemačkoj. To je jasno i rezultira odlaskom kako mlađih ljudi koji tek treba da se ostvare kao roditelji, tako i onih starijih koji shvataju da drugačije neće moći da omoguće lagodan život i školovanje koje bi želeli za svoje potomke. Tu je, kao što smo rekli i problem školovanja, odnosno neprilagođenost smerova u školama i fakultetima potrebama privrednika.

Dakle, situacija u kompanijama iz bilo kojeg polja građevinarstva je takva da nam se spočitava konstantan nedostatak edukovanih ljudi iz pojedinih oblasti iz ove sfere. Zbog ovoga kompanije nisi u dobijale „gotove radnike“ iz prostog razloga što u nekim poljima nije ni moguće steći konkretno znanje na fakultetu, već je isto moralo biti stečeno u samim kompanijama što oduzima vreme i utiče na produktivnost i ne znači da će radnik sa novostečenim znanjem ostati u matičnoj firmi i odbiti bolju ponudu koju može zbog tog znanja da dobije.

Građevinci

Građevinci, foto: redakcija časopisa Grenef

Zbog ovoga smo skloni da pohvalimo bilo koju promenu na bolje u ovom smislu. Naime, od ove školske godine srednjoškolci u Srbiji će imati prilike da se opredele i za nove obrazovne profile u oblasti građevinarstva i to za operatera za osnovne građevinske radove i rukovaoca građevinskom mehanizacijom.

// Ovi profili, koji pružaju šansu u sve brže rastućem sektoru građevinarstva, razvijeni su uz podršku projekta „Razvoj dualnog obrazovanja u Srbiji“ koji zajednički realizuju Privredna komora Srbije zajedno sa Privrednom komorom Austrije, Nemačko-srpskim privrednim komorama AHK i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, uz finansijsku podršku Austrijske razvojne agencije.//

Priliku da se školuju po novom modelu i za profile koji se smatraju najperspektivnijim u ovoj oblasti, za početak, dobiće učenici u četiri grada u zemlji: operater za osnovne građevinske radove nalazi se u ponudi škola u Beogradu, Novom Sadu, Subotici i Vlasotincu, a rukovalac građevinskom mehanizacijom u školama u Beogradu i Vlasotincu. Novi obrazovni profil operater za osnovne građevinske radove učenicima koji se opredele za ovaj poziv nudi inovirani program u kome su objedinjena čak tri zanimanja: zidar, tesar i armirač, što bi, s obzirom na deficit radnika u ovoj sferi, trebalo da donese korist i radnicima i privrednicima. Dualno obrazovanje za operatera za osnovne građevinske radove prva je, očekivano, počela da realizuje Tehnička škola u Vlasotincu. U prvom razredu učenici se pripremaju i stiču prva praktična znanja u okviru školske radionice, a od septembra će početi sa učenjem kroz rad u više kompanija. Škola je, inače, od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS već dobila priznanje za izuzetnost u radu na području građevinarstva i sveukupan uspeh u sprovođenju dualnog obrazovanja jer je cela u tom modelu, što predstavlja jedan od najboljih primera saradnje škole sa privredom.

Pored dualnog obrazovanja u srednjim školama sada se otišlo i korak dalje, pa će dualno obrazovanje biti uvedeno i na fakultetima. Učenje koje podrazumeva i rad biće za studente teži i zahtevniji put, ali bi akademci na ovaj način trebalo brže da dođu do posla.

Ovi smerovi neće sprečiti mlade da odlaze iz zemlje, ali će svakako omogućiti privrednicima da zapošljavaju stručne ljude, a svršene srednjoškolce edukovati za posao koji je zaista tražen i odgovara potražnji na terenu.

Najnoviji podaci na državnom nivou govore da se mora ozbiljno poraditi na edukaciji i ostanku naših građevinaca u Srbiji. Naime, građevinska industrija je svetla tačka u srpskoj privredi ove godine i u drugom tromesečju zabeležila je međugodišnji rast od čak 22 odsto, a prema proceni Narodne banke Srbije. I podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je u tekućim cenama rast u drugom tromesečju iznosio 22 odsto, a u prvom polugodištu 15,4 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Kako su naveli u NBS građevinarstvo uz uslužni sektor koji je porastao za četiri odsto je doprineo da rast BDP-a od aprila do juna bude za 3,1 odsto veći nego u istom periodu lane. Ovo bi trebalo da nam bude vodilja za nove zakone, olakšice i benificije koje bi omogućile dalji razvoj građevinske industrije jer ono što je obeleženo kao zlatno ne sme izgubiti sjaj. Kada je več u stanju da zasija.

Autor teksta: Mirjana Makarin Plavšić, novinar

Nastavi sa čitanjem
Advertisement

Fasade

Izdvajamo

Popularno