DNEVNIK JEDNOG DIREKTORA

Priče iz biznisa

„Jedina prava greška je ona iz koje nismo ništa naučili“

Džon Pauel

Zoka je Mostarac koji se doselio u Suboticu kada je počeo rat u Bosni. Svi su tada radili šta su znali i umeli. Jedino je Zoka radio ono što ne zna i ni ume. Odlučio je, zamislite hrabrost, da postane parketar. Pre toga najbliži parketu bio je dok je prolazio auto-putem kroz slavonsku šumu, od čije hrastovine se pravi najkvalitetniji materijal. Otvorio je zanatsku radnju i sav ušteđeni novac uložio u mašine. Pošto su mu nedostajala stručna znanja, Zoka je odlučio da kupuje ispite.

Prvi kupljeni ispit bio je „Menadžment malih preduzeća“

Pošto, naime, Zoka ne ume da radi parketarski posao, morao je da nađe nekog ko zna. U to vreme znalo se da je Joška najbolji majstor u Subotici. Radio je u najboljoj parketarskoj firmi u mestu – kod gazda Rudike. Zoka je bio svestan da bez dobrih majstora nema posla. Znao je i da će Jošku teško prevući iz Rudikine firmetine u svoju firmicu. Ali, za početak, ponudio je majstor Joški da radi kod njega po podne, posle smene u Rudikinoj firmetini. Da bi ga privoleo, ponudio mu je veću dnevnicu od uobičajene, koju Joška nije odbio. Tako je započela rad Zokina firmica sa dvoje zaposlenih i sa čudnovatim radnim vremenom: od pet popodne nadalje…

// Zoka je istovremeno starom majstoru bio i gazda i pomoćnik. Razvozio mu je materijal, nosio alat, iznosio parket na šesti sprat, odlazio u pekaru po burek. Na kraju meseca, ovog puta u ulozi gazde, isplaćivao je platu. //

Kada bi sve izračunao, Zoki je vrlo malo mu ostajalo. Možda nije morao da uposli najskupljeg majstora. Mogao je i jeftinije da prođe. Ali, hteo je pošto-poto da kupi ispit. Ovaj ga je koštao ukupno dve i po hiljade evra.

Zoka je nastavio da kupuje ispite.

Drugi ispit je kupio iz predmeta „Menadžment ljudskih resursa“

Posle godinu dana, posao se razgranao. Joški su bili neophodni novi pomoćnici. Dobio je preporuku za Milenka, sredovečnog šumadinca koji se sa porodicom takođe doselio u Suboticu. Hteo Zoka da se osloni na sunarodnike, razume kakva je nevolja kada se doseliš u novu sredinu. Prvih nedelja, činilo mu se da sve ide po planu. A onda je počeo da dobija neobične zahteve od Milenka. Da mu se plata za tekući mesec isplati već na njegovoj polovini, jer je, kako kaže, prethodnu već potrošio. Zoka se ljudski poneo i pomogao mu, računajući da je i to sveta dužnost poslodavca.
Sledećeg meseca je dobio istu molbu, ovog puta na početku meseca. Milenko je zaista brzo trošio novac. Ponovo je dobio platu unapred.

Zoka je na kraju postao verovatno jedini gazda u Srbiji koji je isplaćivao majsku platu već u februaru. Pročulo se za Zoku pa je na Milenkovu preporuku primio još nekoliko zemljaka. Oni, srećom, nisu tražili unapred plate. Ali su, tokom svakog posla, preračunavali koliko će gazdi da ostane na kraju i koliko je to u odnosu na ono što njima isplaćuje. Čak bi mu to i saopštili, što bi valjda trebalo da znači da su ušli u neku vrstu partnerskog odnosa. Na kraju je presekao i zamenio ih sve. I obećao sebi da više neće zapošljavati sunarodnike.

Posao se širio, Joška je uveliko radio samo za Zoku. Preporučio mu je, zatim, kolege sa kojima je radio kod bivšeg gazda Steve. Pet vrednih i odgovornih majstora. Žolt, Čaba, Tonja, Joška, Sloba. Koji se ne bave računovodstvom i finansijama, već vredno rade posao. Od tada do danas ima stalnu ekipu koju nije menjao. Taj ispit je platio tačno dve hiljade i sto evra, vrednost unapred isplaćenih plata profesoru Milenku i njegovim jaranima.

Sledeći ispit zvao se  „Poslovna komunikacija“

Zoka se, nekoliko godina uveliko izveštio u pregovorima sa mušterijama. Radio je brzo i kvalitetno. Pročulo se za njegovu ekipu, pa su počeli da mu se javljaju preduzimači i vlasnici zgrada. To je u njegovom poslu važno, jer ugovoriti zgradu značilo je imati siguran posao narednih nekoliko meseci. Seo bi u svoju staru, dobru, Zastavu Poly i pojavio se kod Đure Orlovačkog, najpoželjnijeg investitora u Subotici. Parkirao je Poly tik do Đurinog mercedesa, sve pazeći da ga ne ogrebe. Primetio je Zoka podsmešljive poglede kada je izlazio. Primetio je i njihov potcenjivački odnos u pregovorima. Primetio je, na kraju, da su mu ponudili cenu daleko nižu od one koju je želeo. Tako je shvatio vrednost imidža.

Od prvog zarađenog novca kupio je luksuzni auto. Podsmešljivih pogleda nije više bilo, a i ugovorene cene počele su da budu sve povoljnije. Taman kada je pomislio da je položio ispit, uvideo je novi problem. Počeo je da gubi poslove kod vlasnika malih kuća, koji Zoki znače zbog sigurne naplate i dobrih cena. Pristojne ljude bi uznemirilo kada bi videli majstora parketara kako izlazi iz džipa. Pomislili bi da će im papreno naplatiti. Izgubio je nekoliko vrednih poslova zbog toga, dok se nije Zoka dosetio. Na zgrade Mercedesom, na privatne kuće Zastavom Poly. I sada je sve u redu. Račun za ispit: tri hiljade i dvesta evra.

Izborni predmet „Organizacija gradilišta“ došao je na četvrtoj godini

Već je uradio nekoliko velikih poslova na zgradama. Primetio je da mu se nekoliko puta posle završetka posla pojavljuje manjak. Pedesetak kvadrata parketa nestane. Preračunato u novac to je pet stotina evra. Na gradilištu je uvek metež i veliki broj različitih majstorskih ekipa. Na svoje radnike nije sumnjao, ali šta vredi, materijal je nestajao. Ispostavilo se da im je keramičar sa kojim su radili u istom stanu, zaposlen u drugoj firmi, svakog dana uzimao po kvadrat-dva i pakovao u torbu sa alatima koju je donosio na posao. Tako je Zoka naučio da po dolasku kamiona na gradilište, parket mora da se istog dana rasporedi u stanove i zaključa. U suprotnom lopovi bi mu odneli celokupnu zaradu. I ovaj ispit je Zoka bez reči platio. Ukupno hiljadu i po evra, koliki mu je ukradeno parketa dok nije naučio.

// I sve tako kupujući ispite od Zokine firmice nastala je lepa i zrela firma, najbolja parketarska u Subotici. Na kraju je izračunao. Dosadašnji ispiti su ga koštali dvadesetjednu hiljadu evra. //

Veli na kraju: „Misle ljudi da je za pokretanje biznisa dovoljno obezbediti početni kapital. Lako ga upotrebe za plaćanje mašina, sirovina, kirija, plata prvih nekoliko meseci… Čudno, al’ niko ne računa da će barem isto toliko biti potrebno za plaćanje grešaka. Onih iz kojih se najviše uči o poslu.“

Telefon mu zvoni. Zoka iskusno procenjuje da bi to mogla biti nova mušterija i javlja se. Slušam kako jasno i precizno objašnjava, strpljivo odgovara na sva pitanja, a na kraju i ono najvažnije: „Kada biste mogli da dođete da se dogovorimo?“ Zoka odgovara kratkim: „Za pola sata“

„Konobar, de’ naplatite ovo…“ zaključuje razgovor i žurno ustaje, izvinjavajući se što prekida priču, ali posao je preči. Ne dozvoljava Zoka ni da pomislim da platim. Navikao, valjda, da sam plaća račune. Proverava još jednom sa Joškom koja mušterija je posredi, kako bi izabrao auto. Odlazi do Zastave Poly i otvara već otključana vrata. Iz četvrtog puta, ipak, uspeva da upali i odlazi, mašući mi.

Dok pokušavam da odagnam oblake dima koji su ostali iza Zokinog auta, posmatram ga kako nestaje na kraju drvoreda i razmišljam o vrednoj poslovnoj lekciji koju sam naučio. O tome da su greške i promašaji sastavni deo učenja. Na isti način kao i uspesi. Retko nam govore da greške treba da cenimo. Još ređe da svoje greške treba sami da platimo. Da okrivljujući druge izbegavamo odgovornost. Izbegavamo učenje.

Zoka je školarinu na vreme pripremio. Nisu ga prevarili sa pričom o besplatnom školstvu. Zna Zoka da se svaka dobra škola plaća.
Inače nije škola.

Autor: Vladimir Miletić, ekonomista, menadžer i poslovni konsultant

O autoru:

Vladimir Miletić, ekonomista, menadžer i poslovni konsultant

Današnji biznis više nego ikada od menadžera traži inovativnost, kreativnost i proaktivnost. Promene u tehnologiji i navikama potrošača odvijaju se sve brže.

Da bi menadžeri donosili pravovremene i kvalitetne odluke, neophodno je da kompanije donosiocima ključnih odluka omoguće pristup aktuelnim znanjima i uvid u nadolazeće trendove. S druge strane, vremena za učenje i prilagođavanje promenama je sve manje.

Diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i nakon godinu dana radnog iskustva u 28. godini, postao je direktor kompanije JUB u Srbiji. Narednih 11 godina sa uspehom širio posao i tim. Nakon odlaska iz kompanije u kojoj je proveo najveći deo karijere, bio je dve godine direktor kompanije Chromos Svetlost u Srbiji.

Bogata menadžerska iskustva koja je stekao na rukovodećim pozicijma u inostranim kompanijama, spojio je sa pisanjem i motivacijom. Tako je nastao blog Dnevnik jednog direktora, koji od 2013. godine svakodnevno edukuje zaposlene kako da razumeju nepisana pravila po kojima se odvijaju poslovni odnosi i kako da savladaju prepreke na putu do uspeha.

Autor knjige Na putu do vrha, u kojoj je kroz priče opisao nepisana poslovna pravila koja vladaju u biznisu, a ne uče se u školama ni na fakultetima. Trenutno piše svoju drugu knjigu Igrate li šah na poslu?, u kojoj će predstaviti biznis kao misaonu igru u kojoj pobeđuju oni koji imaju kvalitetnije ideje i kreativnije strategije.

Misija
Pomažem ljudima da prepoznaju veštine, talente i znanja po kojima su jedinstveni i kreiraju ideje i strategije pomoću kojih će ih unovčiti.

Stambena gradnja kod nas, čini se, doživljava novi procvat poslednjih nekoliko godina. Sve je više gradilišta koja možemo uočiti dok prolazimo gradom, a za razliku od pojedinačnih stambenih objekata, koje smo imali prilike da viđamo skoro isključivo u poslednjih dvadeset godina, sve više se pojavljuju stambeni kompleksi koji svojom veličinom i kompleksnošću daleko nadmašaju ono što smo navikli da očekujemo od stambene gradnje i definišu nove stambene blokove grada. Takođe, ono što možda mnogo više iznenađuje svakog zainteresovanog kupca stambenog prostora je cena stambenog kvadrata koja vrtoglavo raste. Za stambeni kvadrat na boljoj lokaciji u velikim gradovima, kao što su Beograd i Novi Sad, kupci mogu da očekuju cenu i od nekoliko hiljada evra po kvadratnom metru.

// Tržište koje diktira cene stambenog kvadrata dovelo je poslednjih godina do toga da prosečan kupac, koji je nekada mogao da se izbori za svoj krov nad glavom u gradu, sada više ne može da računa na kupovinu stana u gradskom jezgru, jer cena daleko premašuje njegov budžet. //

Novi stambeni kompleksi obraćaju se jednom drugom sloju društva, koji, ako može da priušti stanovanje u ovim novim kompleksima, od toga očekuje i jedan drugačiji kvalitet. Stan za ove kupce nije krov nad glavom, nego statusni simbol. Otuda možda i potreba investitora koji grade ovakve komplekse da ih na neki način brendiraju, da im daju ime, često koristeći nazive koji u svom imenu sadrže reči „garden“, „kapije“ i slično, koje će kupcu i onima kojima kupac treba da se obrati stanovanjem u ovim kompleksima ostati u pamćenju.

Novi stambeni blok nije ono što je stanovanje u blokovima Novog Beograda ili Limana u Novim Sadu značilo, ovde to znači luksuz. Postavlja se pitanje šta novo nude ovi stambeni kompleksi, osim cene koju prosečan stanovnik ne može da priušti. Da li postoji neki standard koji luksuzno stanovanje mora da zadovolji da bi opravdalo svoju cenu?

Stambeno poslovni kompleks NEW MINEL residence & office / Galens invest

Čini se da, kada se neki standardi spuste dovoljno nisko, sve ostalo, što bi se u nekom drugačijem vremenu smatralo normalnim ili standardom, postaje luksuz. Ako analiziramo stambenu gradnju velikih gradskih četvrti u posleratnom periodu, kada je ovakva gradnja otpočinjala na našim prostorima, možemo sagledati neke osnovne norme. Stambena gradnja bila je tada u rukama države, koja je imala plan, sredstva i dobru inženjersku struku da te planove realizuje. Stanovi su bili tipski, gradilo se planski, korišćene su prefabrikovane konstrukcije i poštovale su se osnovne smernice u stambenom projektovanju.

// Postojala je optimalna kvadratura za određenu sobnost stana, kao i minimalna dozvoljena kvadratura svake prostorije, projektovale su se pomoćne prostorije u stanovima, ostave, terase, broj kupatila i wc-a u stanu odgovarao je sobnosti i slično. //

Osim toga, bili su obezbeđeni potrebni parkinzi, igrališta za decu na slobodnim površinama između objekata, dovoljno zelenila, biciklističke staze, šetališta i drugo. Svaka stambena zgrada imala je zajedničke prostorije u vidu prostorija za pranje i sušenje veša, ostave, prostore za zajedničko korišćenje svih stanara i krovne terase.
Nakon devedesetih godina stambena gradnja dolazi u ruke privatnih kompanija i investitora, koji grade za potrebe tržišta. Platežna moć stanovništva je mala, a potreba za stambenim prostorom u gradovima se konstantno povećava. Umesto planske gradnje ranijeg perioda, urbanistički planovi se prilagođavaju potrebama investitora, stambeni objekti se grade na mestima nekadašnjih jednoporodičnih kuća i pojedinačnih parcela. U tim uslovima, prave se kompromisi u smislu kvaliteta stambene gradnje.

// Zajednički prostori u zgradama nestaju, jer nisu komercijalne površine koje je moguće prodati. U postojećim stambenim zgradama zajedničke prostorije se rekonstruišu i pretvaraju u stanove koji se prodaju novim kupcima. //

Stanovi su generalno manje kvadrature, nekadašnje polu- sobe sada postaju sobe, kvadrature dvosobnih stanova sada su kvadrature za trosobni stan, ukidaju se ostave i pomoćne prostorije, terase postaju simbolične kvadrature nedovoljne za boravak i, čine se, i drugi kompromisi gde projektanti pokušavaju na najbolji način da se prilagode potrebama tržišta, kako bi isprojektovali koliko-toliko funkcionalne stanove u okviru kvadratura koje kupci mogu da priušte. Nedovoljna slobodna površina oko objekata dovodi do problema parkiranja, nedostaju igrališta za decu, zelene površine i slično. Investitori se bore za svaki kvadrat koji mogu prodati, inženjeri za svaki posao kako bi preživeli, a kupci za krov nad glavom po što povoljnijoj ceni.

Enterijer modernog stana

Nakon skoro dvadeset godina ovakve prakse, standardi su redefinisani. Društvo se, međutim raslojilo i iznedrilo nove kupce i drugačije potrebe za stambenim prostorom.

Šta je, dakle, novo luksuzno stanovanje? Stanovanje u blizini glavnih gradskih repernih tački i dešavanja, na lokaciji koja je dobro saobraćajno povezana sa ostalim delovima grada, ali sa određenom dozom privatnosti i dodatnih sadržaja u samom stambenom bloku. Izraz koji se najčešće upotrebljava za ovakve komplekse je „kondominijum“.

// Stanari kondominijuma imaju na raspolaganju parking mesta u podzemnoj garaži ispod cele površine kompleksa, igralište za decu sa zelenom parkovskom površinom i urbanim mobilijarom unutar bloka, zatim spa centar ili teretanu namenjenu samo stanarima, profesionalno održavanje i slično. // 

Enterijer spavaće sobe

Obezbeđen je stalni video nadzor, a najčeše i portirnica sa obezbeđenjem, koje omogućava da kompleks bude privatan, a ulaz u njega ograničen samo na stanare i njihove posetioce. Posvećuje se pažnja oblikovanju prostora ulaznog hola u zgradu i njegove materijalizacije, prostora koji je bio u prethodnom periodu gradnje potpuno zaboravljen kao zajednički i reprezentativni prostor stambene zajednice koja u njemu živi. Obrada fasade primenom nekih od modernih materijala u dezenu drveta i slično, sa staklenim ogradama na terasama koriste se da daju utisak luksuza i kvaliteta.

// Ponovo se projektuju ravni krovovi, njihova površina se mestimično ozelenjava i formira tako kvalitetan zajednički prostor, kao i dodatna zelena površina preko potrebna u urbanim sredinama. //

Stambeno poslovni kompleks NEW MINEL residence & office / Galens invest

Ponovo se posvećuje pažnja obezbeđenju dovoljno parking mesta bez kojih je život u savremenoj zajednici nezamisliv, kao i prostoru za dečija igrališta. Prizemlja objekata uglavnom su namenjena komercijalnim sadržajima: prodavnicama, kafićima i restoranima. Što se tiče samih stanova, projektuju se prostorije kao što su ostave ili pomoćne prostorije za pranje veša, zatim garderoberi i odvojena roditeljska kupatila u tzv. master bedroom-u.

Deluje ohrabrujuće da se ovakva praksa projektovanja vraća na scenu. Jedino pitanje koje se nameće je zašto su trenutne cene stambenog kvadrata na tržištu neadekvatne životnom standardu većine građana u zemlji. Ipak, ovo nije slučaj koji je registrovan samo u Srbiji, već je sličan trend, kako u regionu, tako i u većini Evropskih zemalja i definitivno jeste tema više za ekonomiste, nego za građevince.

Nekadašnji standard dostupan svakom stanovniku i radničkoj klasi nekadašnje Jugoslavije upakovan je u novu fasadu sa dodatkom video nadzora i kartica za ulazak u zgradu kao nove tehnologije i prodat kao luksuz koji je teško ostvariv prosečnim građanima. Dodatak je svakako i kontrola ulaza u ovakav blok koji treba stanarima da obezbedi kako sigurnost, tako i privatnost. Prosečni građani bi trebalo da se prilagode stanju na tržištu i svojim mogućnostima. Uostalom, prilagođavamo se realnosti i u svakoj drugoj vrsti kupovine, pa se to očekuje i u slučaju kada kupujemo dom za svoju porodicu.

Starija gradnja

Autor teksta: Sonja Krastavčević dipl.inž.arh, EN EF studio